Zagrebačko dijabetičko društvo

Još jedan uradak s našeg foruma...

 

Pozdrav svima…eto i mene…nova sam na forumu. Diabetes imam već 5 godina i voljela bih vam ispričati svoju priču…

 

 

Od malih nogu aktivno sam se bavila sportom, trenirala sam atletiku i košarku išla na utakmice i natjecanja. Nije bilo dana da ja nisam trčala ili nabijala s loptom…

Diabetes sam dobila u srednjoj školi. S obzirom na to da sam išla u tehničku školu bila sam jedina cura u razredu i družila se sa 35 predivnih dečki. Moram priznati da su me držali kao kap vode na dlanu.

 

Sve je počelo mojim skupljanjem bočica vode kraj kreveta. Tih sam dana jela slatko više nego ikada, a da vam ne govorim o trčanju na wc svakih 10 minuta…Profesori su mislili da ih vučem za nos (blago rečeno).

Jedan dan mi je bilo jako loše, dobila sam nekakvu prehladu pa sam ranije otišla iz škole…drugo jutro sam završila u bolnici sa visokim šećerom…

 

Gea, imaš diabetes i moraš ostati u bolnici rekla mi je moja doktorica opće prakse…MOLIM???ŠTA IMAM???

Ok. Došla sam na odjel i tamo upoznala svoju sadašnju doktoricu. Odmah želim reći da je ta žena jedna od najboljih osoba koje sam ja u životu upoznala…svaka joj čast…malo je takvih ljudi.

 

I tako s vremenom sam polako sve više učila o svom diabetesu. Ubijalo me to što sam morala biti u bolnici, a zapravo sam zdrava, ne moram ležat nepomično u krevetu…Sve što mi je prolazilo glavom bilo je…kako će me moji prijatelji sada prihvatit? Hoću li ikada imati dečka? Što će mislit o meni?

Najviše sam se bojala da se više neće željeti družit sa mnom i da ću ostati sama…

No jedno jutro još sam bila sva slaba od svih mogućih pretraga, pikanja, svega….medicinska sestra je došla k meni u sobu i rekla da me netko čeka vani…nisam ni mogla zamislit tko bi to bio…Izašla sam iz sobe i ugledala prepun hodnik…svi moji prijatelji iz razreda došli su me vidjeti…svih tih 35 predivnih ljudi došlo je i zapljeskalo mi…svi su me zagrlili i rekli da su tu za mene…(jedan mi je čak donio čokoladu i rekao da si malo zasladim da će bit sve ok…) a kao da nisam već dovoljno slatka…na kraju su oni podijelili čokoladu..hh…

Svo vrijeme koje sam provela u bolnici oni su dolazili i bili mi velika podrška…Tada sam shvatila da sam ja za njih i dalje ona ista Gea koja voli zabavu, smijeh i šale…

Sada sam na četvrtoj godini faxa…sve ispite dajem redovito…Imam prijatelje koji znaju za moj diabetes i uvijek su tu za mene.

Imam ljubav svog života…
Išli smo zajedno u osnovnu i u srednju školu. Zajedno smo već dugo i prelijepo nam je…On je odmah prihvatio moj diabetes. Svaki dan mi ponavlja da sam ja njegova slatkica. Brine se za mene, pomaže mi u svemu…uz njega se osjećam sigurno i sretno…Život je pun neizvjesnosti, svakodnevno nam donosi nove stvari…trebamo ga prihvatit takvog kakav je i svakodnevno se trudit da nam bude što bolji…lijepo je kad me probudi sunce koje viri kroz prozor moje sobe…lijepo je živjeti i svakoga dana iznova stvarati svoju sreću….

Diabetes me samo učinio jačom i snažnijom…znam koliko vrijedim i slijedim svoj put…;)